Na vr­hu br­da Vr­mac u mi­ni­mal­nim ži­vot­nim uslo­vi­ma bo­ra­vi i op­sta­je de­se­to­čla­na po­ro­di­ca Ane Jo­va­no­vić i Se­fa­di­na Lja­ji­ća. Ži­ve od so­ci­jal­ne po­mo­ći, od dnev­ni­ca ko­je gla­va po­ro­di­ce za­ra­di ra­de­ći fi­zič­ke po­slo­ve, a da dje­ci ne fa­li mli­je­ka, po­bri­nu­li su se ta­ko što su na­ba­vi­li ne­ko­li­ko ko­za, o ko­ji­ma po­seb­no bri­nu tri sta­ri­je dje­voj­či­ce.
- Sve je po sta­rom, sa­mo što ima­mo pri­no­vu, be­bu od dva i po mje­se­ca, zo­ve se Bo­ško. Pri­ma­mo MOP, a ja imam tu na­dok­na­du za po­ro­di­lje, pa se ne­ka­ko kr­pi­mo, ima­mo sve što nam tre­ba, ka­že nam Ana, maj­ka osmo­ro dje­ce. So­bi­čak u ko­me su svi smje­šte­ni, gdje spa­va­ju i bo­ra­ve, ni­je im ti­je­san, ne ža­le se na ne­u­dob­nost i ne tra­že kom­for. Po­ri­je­klom sa Ko­so­va, gdje vi­še ne­ma ni­ka­kvu imo­vi­nu, ni­ti rod­bi­nu, Se­fa­din ima lič­nu kar­tu stran­ca sa pri­vre­me­nim bo­rav­kom u Cr­noj Go­ri, dok je Ana, ro­đe­na na Ce­ti­nju, do­bi­la cr­no­gor­sko dr­ža­vljan­stvo. To im mno­go zna­či zbog so­ci­ja­le ko­ju pri­ma­ju.
- Gri­je­mo se na špo­ret na dr­va, stru­je ne­ma­mo, vo­du ko­ri­sti­mo iz obli­žnje bi­sti­jer­ne, ko­ja je dio kom­plek­sa austro­u­gar­ske tvr­đa­ve na Vrm­cu. Ako bog da, bi­će bo­lje, ali za sa­da je ta­ko ka­ko je. Sna­la­zi­mo se, ču­va­mo ne­što sto­ke, ko­ze, ko­ko­ške...Ra­dim pod na­jam, pri­ma­mo so­ci­ju i ta­ko pre­ži­vlja­va­mo. Ne ra­dim vi­še kod sva­ko­ga, jer se de­ša­va da mi ne pla­te za od­ra­đe­ni po­sao, ka­že Se­fa­din. Is­ti­če ve­li­ki pro­blem što ne­ma uslo­va da sta­ri­ju dje­cu ša­lje u ško­lu. Zbog uda­lje­no­sti ško­le u Ko­to­ru, ne­mo­guć­no­sti pre­vo­za auto­mo­bi­lom i lo­še sa­o­bra­ćaj­ni­ce, ne­ri­je­še­nih ži­vot­nih uslo­va, pi­ta­nje je ka­da će i da li će dje­ca uop­šte ići u ško­lu.
Kao ne­ko ko je od­ra­stao u do­mu za dje­cu bez ro­di­telj­skog sta­ra­nja, vr­lo mla­da, Ana se uda­la za Šap­ča­ni­na, i sa njim iz­ro­di­la tri kćer­ke. Tr­pje­la je zlo­sta­vlja­nje jer joj je muž bio al­ko­ho­li­čar, ko­ji je na kra­ju iz­vr­šio sa­mo­bi­stvo i ta­ko je osta­vio sa­mu sa tro­je dje­ce. Ana se vra­ti­la u Cr­nu Go­ru, gdje je za­po­če­la no­vi ži­vot, ni­šta lak­ši od pret­hod­nog. Ro­di­la je još pe­to­ro ma­li­ša­na, jed­no dru­gom do uva.
– Pod­ni­je­la sam zah­ti­jev i pri­lo­ži­la do­ku­men­ta za pen­zi­ju na osno­vu ro­đe­ne dje­ce i na­dam se po­volj­nom rje­še­nju. Naj­sta­ri­ja od kćer­ki iz pr­vog bra­ka ima 12 go­di­na, sred­nja je go­di­nu mla­đa, i tre­ća je od de­vet go­di­na. U za­jed­ni­ci sa Se­fa­di­nom ro­di­la sam pe­to­ro dje­ce, naj­sta­ri­je ima če­ti­ri go­di­ne, a naj­mla­đe dva i po mje­se­ca. Pri­ku­plja­mo do­ku­men­ta­ci­ju za mo­je tri kćer­ke iz pr­vog bra­ka, ko­je Se­fa­din ho­će i zva­nič­no da usvo­ji, ka­za­la nam je Ana, ko­ja još no­si pre­zi­me iz pr­vog bra­ka.
Op­sta­ju sa ve­li­kom mu­kom, uz ri­jet­ku is­traj­nost i trud, pre­ži­vje­li po­žar na Lo­va­nji i gu­bi­tak dvi­je be­be, iz­dr­ža­li se­lid­be s jed­nog mje­sta na dru­go, pre­bro­di­li po­no­vo ne­ko­li­ko po­ža­ra na Vrm­cu, pa opet gra­di­li da bi ima­li ka­kav-ta­kav krov nad gla­vom. Po­ma­ga­la im je Op­šti­na Ko­tor, Op­šti­na Ti­vat, Ban­ka hra­ne, ne­ki ple­me­ni­ti lju­di... Za No­vu go­di­nu ob­ra­do­va­le su ih Šjo­re od mo­ta, uru­če­njem pa­ke­ti­ća za dje­cu.
– Hva­la ovim ple­me­ni­tim go­spo­đa­ma, nji­ma i nji­ho­vim po­ro­di­ca­ma že­li­mo sve naj­bo­lje, uvi­jek nas ob­ra­du­ju za No­vu go­di­nu, pri­je sve­ga ob­ra­du­ju dje­cu, ima­ju osje­ća­ja za čo­vje­ka. Za­hval­ni smo i uči­te­lji­ci Bi­lja­ni iz Osnov­ne ško­le u Ra­do­vi­ći­ma i nje­noj uče­ni­ci He­le­ni, ko­je su nam do­ni­je­le jel­ku za No­vu go­di­nu, po­ru­čio je Se­fa­din Lja­jić.
M.D.Po­po­vić